Sitna krađa, prema Krivičnom zakonu, spada u grupu krivičnih dela protiv imovine i predstavlja privilegovan oblik krivičnog dela krađa. Po pomenutom zakonu osobe koje kradu do iznosa od 5.000 dinara ne mogu biti krivično gonjene.
Za krivično delo sitne krađe u koji spadaju i prevara i utaja predviđeno podnosi se privatna tužba građana. Naime, da bi protiv kradljivca bila podneta krivična prijava vrednost ukradene robe mora da bude veća od 5.000 dinara.
Ukoliko je ona manja, država ne tereti lopove, a oštećeni mogu da ih gone samo po privatnoj tužbi što najčešće ne čine, jer im se zbog visine sudskih troškova i trajanja procesa to ne isplati.
Inače, do pre nekoliko godina ta granica je bila tri puta veća i iznosila je 15.000 dinara, što je svakako bio još veći problem.
Sitna krađa – različiti oblici
Značaj razlikovanja sitne krađe od njenog osnovnog oblika je višestruk. Propisana kazna zatvora je znatno niža – za sitnu krađu je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do šest meseci.
Pokušaj sitne krađe nije kažnjiv. Krivično gonjenje se za sitnu krađu preduzima po privatnoj tužbi kada je izvršena na štetu imovine građana, a po svojoj prirodi ovo delo i jeste najčešće izvršeno na štetu građanstva.
Krivično gonjenje za sitnu krađu se sprovodi po odredbama skraćenog postupka, a rok zastarelosti krivičnog gonjenja je jedna odnosno dve godine od dana izvršenja krivičnog dela.
Za ovo krivično delo moguće je izricanje kazne zatvora, novčane kazne, kazne rada u javnom interesu, uslovne osude i sudske opomene.
